Gledam list papira. Neodređene je veličine, iako bi se reklo da je uobičajenog formata. Ali, ovo je loš početak priče o parčetu hartije, mada ne nužno i rđav opis. Da nije reckavih ivica koje odaju brižljivo ručno krojenje, čini se da bi stao u načeti ris hartije što sam ga kupila istoga dana kada sam dobila list koji me buni. Pokloniti bilo kome prazninu, luckasto je samo po sebi. A dati ga pritom onome ko godinama piše na računaru ili je iskušavanje, ili nepromišljenost. Koja god da je pobuda podmetnula dar, nije mi nimalo lakše. I dalje ne znam šta bih sa njim. Dobro, mogu još da ga gledam...
Ovako sam zamišljala papirus ili pergament. Moj, koji to nije, ne zna šta su ovnujske kože, niti su radi njega kidane razbarušene trske sa Nila. No, ne ruži ga to što je rešeto-presa nalegla na hrastovu pulpu i sparušene mrvice kukuruzovih listova. Mada, da sam bila tu dok ga je stiskala, krišom bih pod nju ćušnila po’ lule duvana sa Baščaršije i prstohvat libanskog arabata, da miriše na zadimljeni čibuk, ljubičastu vrbenu, žalfiju, bosiljak i majoran. Omirisala sam ga pre nego što sam napisala da bih ga začinila. Nisam nanjušila ništa, bar ne sočne, poznate mirise...
Podižem papir ka stonoj lampi. Neprozirniji je od kupovnog, svakako nije bledunjav poput njega. Spram svetla se otkriva žućkasto tkanje, kao da držim tkaninu, a ne površ za pisanje.
Pepito papir. Kockice su vidljive samo kada su obasjane, dok su ciglacrvena, kafenosmeđa, i po jedna limunžuta mrlja sa obe strane lista očevidne i kada ugasim rasvetu. Po rasplinutom žutilu rasute su izvijene crtice, kao da su detetu udubljenom u postupak pravljenja papira od brzog treptanja pootpadale trepuške i zalepile se za brašnjavo lepilo da bi tu ostale, do kraja hartije. Nebrojene tačkice mišije boje utemeljuju stvarnost neispisa, jer da njih nema pomislila bih kako u ruci ne držim ni papir ni hartiju. Možda mi se to prozire ruka?
Šta se piše po njemu, njoj? Kaligrafi bi verovatno znali šta im je činiti, ali meni je poklonom zadata muka. Da sam bar umetnik – slikar, ili vešt crtač makar! Tada bih mogla da oslikam, da iscrtam skladne tragove – ciglenocrvene, kafenosmeđe, limunžute. Sve bi se složilo, skockalo se uz kockasto tkivo, uplelo u upregnute filcane vlasi, spojilo bi ih tešnje...
A ne umem ni da pišem čitko, a kamoli krasnopisno. Pitam se umem li više i da se služim olovkom do da se potpišem. Šta da radim s papirom?
Gledam ga i dalje u odblesku ekrana. Svetiljku sam isključila, inače je retko kad koristim sem kad nešto prepisujem ili ponajpre, kada unosim ispravke u svoje odštampane tekstove prepune brzopletluka, brljotina i grešaka. Pogodi se da tek iz više puta ustanovim da sam sve ispravila, a ni tada nije kraj omašenim omaškama. Eto, na iole podnošljiv tekst utrošim barem pet bezvrednih stranica.
A sada imam samo jedan dragoceni list papira.
Nema mi druge, sem da ga gledam.
